- Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Mno­go pu­ta smo se uvje­ri­li da je pam­će­nje krat­ko. Uz to, re­ko­še, i da je pam­će­nje vr­lo kvar­lji­va ro­ba! Upo­zo­ra­va­ju­ći je mo­žda baš za­to onaj mu­dri i sta­ri la­tin­ski za­pis, ko­ji u pre­vo­du gla­si – zbi­lo se ono o če­mu za­pis po­sto­ji (ver­ba vo­lant-sc­rip­ta ma­nent!).
Vje­ko­vi­ma po­sto­ji Cr­na Go­ra; to ni­ko ne spo­ri. Bi­la je ne­za­vi­sna i sa­mo­stal­na i ka­da su je svo­ja­ta­li oni ve­li­ki. Sma­tra­li su je uvi­jek srp­skom dr­ža­vom. I nje­ni ži­te­lji i vas­ko­li­ko okru­že­nje. Za­pi­si ka­zu­ju da bi bi­la naj­ve­ća uvre­da za Cr­no­gor­ca ako bi mu re­kli da ni­je Sr­bin. A pje­sni­ci su Cr­no­gor­ca na­zva­li „srp­ske kru­ne ti dra­go ka­me­nje“ itd. itd.
Da­nas je Cr­na Go­ra „dr­ža­va nje­nih na­ro­da“. Da­kle, ni­je vi­še dr­ža­va i srp­skog na­ro­da, iako je i da­nas on – ve­ćin­ski na­rod. Da ne go­vo­ri­mo o sud­bi­ni srp­skog je­zi­ka u Cr­noj Go­ri – i dru­gim ma­ri­fe­tlu­ci­ma. Po­go­to­vo o sud­bi­ni ći­ri­li­ce, ko­ja je ugro­že­na svu­da gdje je do­sad bi­la ma­kar – rav­no­prav­no pi­smo. Uza­lud mno­ga upo­zo­re­nja, pa i ono po­et­sko: „... svu­da su gro­blja va­ših pra­dje­do­va“ na ko­ji­ma su do­mi­nant­ni ći­ri­lič­ni nat­pi­si...
Ne­ka­da je srp­stvo ima­lo i svo­je car­stvo, vr­lo re­spek­ta­bil­no – ka­ko bi se to da­nas re­klo. Zva­lo se Du­ša­no­vo car­stvo. No­si­lo je ime po ca­ru, a ne po na­ro­du. Sje­ti­mo se i još ve­ćeg Oto­man­skog car­stva, ni­ka­da se ni­je zva­lo po ime­nu na­ro­da, već po ime­nu sul­ta­na. Bi­li su mu­dri kao nji­hov pret­hod­nik – car Du­šan. Ako bi to bi­lo srp­sko, od­no­sno tur­sko car­stvo, kad-tad bi se ja­vio i onaj an­tipo­kret koj bi bio opa­san unu­tra­šnji pro­tiv­nik.
I on­da su se tim is­ku­stvom ko­ri­sti­li Le­njin i Sta­ljin ka­da su no­vu ru­sku dr­ža­vu na­zva­li SSSR, a nje­ne ži­te­lje so­vjet­skim gra­đa­ni­ma. Ne­ma, da­kle, he­ge­mo­ni­stič­ke-ve­ćin­ske na­ci­je, u ovom slu­ča­ju ru­ske, pa ta­ko ni ne­mi­nov­nog ru­skog he­ge­mo­ni­zma, kao pro­pa­gan­di­stič­kog uslo­va za an­ti­ru­sko, u stva­ri, an­ti­dr­žav­no dje­lo­va­nje.
Mi smo, me­đu­tim, na­pra­vi­li ve­li­ku gre­šku ka­da smo uje­di­nje­nu dr­ža­vu 1918. go­di­ne na­zva­li Kra­lje­vi­nom Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Svi osta­li su osta­vlje­ni ,,u aut'', ka­ko bi se to u žar­go­nu re­klo; u sva­kom slu­ča­ju bi­li su u dru­gom pla­nu. To je na­ro­či­to za­bo­lje­lo mu­sli­ma­ne, ko­ji se ta­da ni­je­su ka­zi­va­li ni s ve­li­kim, ni sa ma­lim pr­vim slo­vom. Za­to su pr­vi če­sti­ta­li kra­lju Alek­san­dru što je 1929. go­di­ne pro­mi­je­nio ime dr­ža­ve; na­zvao ju je Kra­lje­vi­nom Ju­go­sla­vi­jom. Mu­sli­ma­ni ni­su htje­li da bu­du ni Sr­bi ni­ti Hr­va­ti. I po­sli­je oslo­bo­đe­nja 1945. go­di­ne – naj­vi­še ih je bi­lo Ju­go­slo­ve­na. Ne­kad bi­lo sa­da se spo­mi­nja­lo.
Na­ša za­jed­nič­ka pro­šlost i da­lje kri­je do­sta ne­po­zna­ni­ca. Mo­žda i za­to što ne­ki­ma od­go­va­ra da ih ima. Iako se na­zi­ru rje­še­nja. Is­ku­stvo pro­šlo­sti i na­uč­nois­tra­ži­vač­ki na­por su pra­vi put ka no­vim rje­še­nji­ma. Ka­da su oni udru­že­ni, i „ne­pre­mo­sti­ve pre­pre­ke“ se lak­še sa­vla­da­ju.